Osmehom protiv nemaštine (VIDEO)
DREŽNIK, UŽICE – Desetogodišnji Aleksandar Milić iz užičkog sela Drežnik dečak je sa najlepšim osmehom u Srbiji. Tim osmehom on se bori protiv svega onog što nema – a nema struju, nema kupatilo, nema osnovne uslove za život. Desi se da mu u školi kažu da je „NIŠTAK“, valjda zato što nema ništa. U trošnom kućerku, građenom pedesetih godina, on mašta o biciklu, medi, igračkama.
Severac duva kroz trošna vrata i dotrajale prozore. Plafon izgleda kao da će se svaki čas srušiti na glavu, a u uskim prostorijama dvoje ljudi jedva se mimoiđe. Betonski podovi kuće prekriveni su prastarim tepisima, zidovi ispucali, a ormari krivi i razvaljeni. Dok mašta o lepšoj kući, Aleksandar ovu sumornu i sivu udžericu naziva svojom kućicom.
„Voleo bih da mi se uradi kupatilo i kuća. I voleo bih da dobijem motor“, priča Aleksandar kog nemaština ne sprečava da mašta o lepšoj kući.
Desetogodišnji dečak najviše žali što nema kupatilo. Kupa se u loncu, koristi poljski wc, desi se da uči pod svetlom voštanice, ali se ne žali. Desi se da ga vršnjaci u školi vređaju, ali se ni na to ne osvrće.
„Neko razmišlja da sam ništak. To znam koji su dvojica ih ima“, objašnjava Aleksandar.
Navikao je kaže na ovakvo ponašanje i ne smeta mu. Oni koji tako govore kaže ljubomorni su na njega jer ima pokvaren bicikl, a oni nemaju nikakav.
„Navikao sam ja već na to, ali ja ipak kažem učiteljici“, govori Aleksandar, dečak koji nikome ne zavidi i nikome ne želi zlo i dodaje da nije lepo što se neka deca tako ponašaju.
U teskobnih 35 kvadrata tročlane porodice MIlić skoro sve je staro, propalo i pokvaren. Kuću kakvu želi Aleksandar crta. sanja o medi, igračkama, biciklu.
„Ovo je kuća kakvu bih ja voleo da imam, da bude plave boje, da se bude novo u njoj i da imam svoju sobu koju bih najviše želeo“, priča ovaj skromni dečak.
Novu kuću Milići su počeli da prave 1983. godine, ali su brojne tragedije u porodici i nedostatak novca sve zaustavili. Struje nemaju već sedam godina. Bogosav, glava porodice kaže da se sa deset prstiju nije moglo zaraditi toliko da se završi kompletna kuća.
„Ja nikada u životu nisam bio čovek koji je zahtevao mnogo. Samo prizemlje kuće da se sredi, ne mora cela kuća, da Aleksandar ima malo bolje uslove za život i to je to“, kaže Aleksandrov otac Bogosav Milić.
Majka Snežana odrasla je u užičkom Domu bez roditeljskog staranja, bolešljiva je. Bogosav ima problema sa vidom. Nijedno nemaju stalni posao. Nadniče, ali je takvog posla manje u zimskom periodu. Imaju nešto svojih malina, jednu svinju. Od centra za socijalni rad dobijaju 3000 dinara i povremeno paket hrane od CK.
U 21. veku ovakva slika deluje nestvarno, ali je nažalost svakodnevica jednog dečaka i njegove porodice koji žive nadomak Užica, a koji zaslužuju pristojan dom.
