Rušenje „Cvete Dabić“ ili kraj jedne epohe (VIDEO)
UŽICE – Posle skoro 120 godina od postojanja, ruši se Tekstilna fabrika Cveta Dabić, simbol industrijalizacije Užica. Ova fabrika nastala je kao prva Tkačka radionica i napajala se strujom sa užičke hidrocentrale, prve u Evropi nastale na Teslinim principima. Bila je kroz istoriju simbol ženskog preduzetništva i otpora okupatoru, a zapošljavala je svojevremeno i do 3000 radnika.
Svedočile su žene koje su radni vek provele u „Cveti Dabić“ o kraju jedne epohe za film „Čvor“ nastao na prvom studentskom kampu Interakcija 2006. baš te godine kada je ova fabrika otišla u stečaj nakon 105 godina postojanja. I danas je, kada se njene zidine ruše, žal nemerljiva.
„Kad se nekad išlo na posao čuje se rad razboja, vidiš poznata lica, danas ne želim da prolazim tuda. Moja firma kad je propala, nismo znali da je propadala i država. Ona je bila simbol sloma države i svih firmi“, priča bivša radnica Rada Karaičić.
A bila je ova fabrika simbol industrijalizacije Užica počevši kao prva užička Tkačka radionica zbog koje je na Đetinji izgrađena i prva hidroelektrana u Evropi po Teslinim principima.
„To je početak prve, ozbiljne industrijalizacije grada, jer se u prethodnom periodu sve svodilo na manje radionice po nekoliko zaposlenih. Tkačka radionica sa radom počinje 3. maja 1901. godine“, navodi kustos Narodnog muzeja Goran Novaković.
U godinama koje su usledile bila je simbol modernizacije grada na Đetinji, simbol otpora okupatoru i ženskog preduzetništva. Kada je Užice postalo Titovo, fabrika je ponela ime Cvete Dabić, koja je od svoje 13 godine bila radnik u tkačnici, a streljana je 1942. godine u logoru Banjica. Nacionalizovana fabrika doživela je uspon sa širokim asortimanom proizvoda i izvoznim programom, a krajem osamdesetih zapošljavala je i do 3000 radnika.
„Do Prvog svertskog rata tkačnica je učestvovala na svetskim izložbama, a posleratna proizvodnja je bila visokokvalitetna. I danas su njeni proizvodi trajni i nisu izgubili na kvalitetu“, kaže Novaković.
Nakon propadanja devedesetih godina i privatizacije 2006. živela je simbolično i dalje kroz žensko preduzetništvo.
„Užičko Kolo srpskih sestara deset godina koristilo je ovaj prostor, potpuno besplatno, isključivo zahvaljući dobroj volji vlasnika“ ističe Sladjana Vasiljević iz Kola srpskih sestara.
„Prikupljanje i reciklaža tekstila vezana je za tekstil i nekako smo to doživljavali kao nastavak nekadašnje tkačnice“, priča Marina Tucović iz Ženskog centra Užice.
Skoro deceniju i po posle privatizacije počelo je rušenje fabrike, a plan je da ovaj posao bude završen do kraj godine.
„Prostor je površine jedan hektar, trenutno rušimo jednu polovinu i tu će nastati stambeno-poslovni objekat“, kaže šef gradilišta Ivan Stanojčić.
Za sada je izvesno da će biti sačuvane spomen-ploče Cveti Dabić, radnicima fabrike koji su izginuli u Drugom svetskom ratu, tabla na kojoj piše da je fabrika 1950. godine predata radnicima na rukovođenje i tabla posvećena jedinici 1. 300 kaplara.
„Pregovaramo sa kompanijom MPP Jedinstvo da sklonimo te ploče i uradimo njihovu konzervaciju kako bi ih nakon završetka radova vratili na ovaj prostor“, kaže direktorka Narodnog muzeja Užice Slavica Stefanović.
Nakon skoro 120 godina jedne epohe, pored ploča, kao jedino svedočanstvo ostaće i tik uz ovaj prostor stambena zgrada građena sredstvima fabrike za svoje radnike.
