Traganje za suštinom sevdaha- „Divanhana“ i Naida Čatić (video)

UŽICE – Divanhana izvodi tradicionalnu muziku u novim aranžmanima koji su nastali uz uticaj jazz, pop i klasične muzike 20. stoljeća. Namjera benda je njegovanje i prezentovanje ne samo urbane tradicionalne muzike Bosne i Hercegovine, već i tradicionalne muzike zemalja Balkana, sa posebnim i pažlijivim osvrtom na sevdalinku.

Neven Tunjić, pijanista grupe „Divanhana“ na početku našeg razgovora neposredno pred nastup u Gradskom kulturnom centru Užice, 13. avgusta, predstavio je ovaj popularni bend od njegovih početaka:

-Sastali smo se 2009.g. na Muzičkoj akademiji u Sarajevu, kada je jedna gupa muzičara, prijatelja radila na zajedničkom muzičkom projektu „Etno akademik“ , koji je spajao studente muzičkih odseka na akademiji, i zaljubljenike u tradicionalnu muziku. Okupili smo se, ni pod namerom, ni pod pretpostavkom da bi mogli jednog dana svirati zajedno, već čisto iz ljubavi prema tradicionalnoj muzici. Osetivši jednu zaista dobru energiju, veoma brzo smo rešili da krenemo u realizaciju obrade tradicionalne muzike pod nazivom benda „Divanhana“. Od tada do danas snimili smo tri studijska albuma: 2011. smo objavili naš album prvenac „Dert“, 2013. „Bilješke iz šestice“ koji je rađen u Beogradu, i 2015. album „Zukva“ koji, evo predstavljamo na turneji , širom regiona i Evrope.

Od originalne postave, koliko vas nastupa i dalje zajedno? Ostali ste kao sa početaka ili se nešto menjalo u toku?

-Svi smo od originalne postave, malte ne, tu. Ponekad se desi da neko od članova originalnog benda nije baš na nekom koncertu, ali smo svi ostali u „Divanhani“ kao s početka. Mi se držimo zajedno, gitarista nam je gostujući muzičar, ali i on je od početka benda tu. Imali smo samo jednu promenu u zadnje dve godine, a to je naša članica Naisa Čatić.

Da raščistimo termine kako neki kvalifikuju vašu muziku: da li je to trend, ili originalan pristup muzici kojim se odgovara na zahteve savremenog vremena, budući da je muzika koju „Divanhana“ izvodi miks nekoliko vrsta muzike , koja očito, prija prija publici?

-Nije bio trend! Sad vidim, u zadnje vreme da je dosta popularna tradicionalna muzika, generalno. Kada smo se okupili 2009.g. nas su pitali: „Šta vi to tu radite oko sevdalinke? Nešto se pravite pametni?“ Sada je to već druga stvar i druga priča, i kod publike, i kod izvođača.  Sada bi to već i  u nekom delu , onom izvođačkom, mogao i biti trend, ali publika to voli.

Kada ste Vi počinjali, sevdalinka se bila gotovo izgubila?

-„Mostar Sevdah Reunion“ je krenuo da svira ’99, i ja ne mogu reći ništa drugo do da su oni vratili sevdalinku u jednom velikom stilu u svetu, Bosni i Hercegovini, i na Balkanu. Oni su bili mega popularni, ali nije bilo popularno među mladim ljudima. Ipak su bili ljudi u godinama. Nakon njih je došla Admira Medunjanin  i drugi,  koji su zadržali publiku iz ex Jugoslavije. Mi smo došli na početku jedne nove ere, imali smo sreću da smo se oformili u vreme kada je omladina nekako, trebala nekog da im bude uzor, da im da podsticaj da se bavi sevdahom. Tako da, kao mladi ljudi, mi jesmo prvi koji su to počeli raditi, i evo smo za ovo malo godina dobili zaista mnogo sledbenika, upravo u mladoj publici koja je, malo je reći- baš animirana da se bavi ovom muzikom, jer vidim da je zasta veliki procenat njih na sceni koji se time bave.

Vokal benda „Divanhana“, Naida Čatić, ima i jedan od najtežih zadataka, ono po čemu je sevdah, a to je da svojim glasom, interpetacijom otvori srca publike i napravi mesto upravo sevdahu, nikad objašnjenom dovoljno prezicno kao emotivno stanje, pa smo je pitali: šta je to zapravo- sevdah i može li se definisati, budući da je Neven rekao da je ona „zaista odrasla u sevdahu i da to najbolje može reći“?

-Kada pitate interpretatora, sigurna sam da će svaki ponaosob dati neku svoju ličnu definiciju, svoj doživljaj, jer je sevdah, zaista, preintiman osećaj koji nosimo, i interpretatora i slušaoca u isto vreme. Za mene je sevdah vezan za neki osećaj čežnje, melanholije, mada imamo i življih sevdalinki šaljivog karaktera. Ako bih morala reći šta je sevdah, onda bih ga vezala uz neku ljubavnu čežnju.

Neven je rekao da ste „odrasli uz sevdah“. Kako izgleda to odrastanje?

-Neven je mislio na celokupnu porodicu,  i kuću u kojoj sam odrastala. Naime, rođena sam u ljetnoj rezidenciji Topal Osman paše u sarajevskom Starom naselju, i zaista, svaki detalj u mojoj kući, od čardaka, od divanhane- prostorije u kojoj se razgovara, podseća na sevdah. Ti zvuci sevdaha su mene uspavljivali, budili, i eto- na neki način sevdah je izabrao mene, više nego što sam ja sevdah.

To znači da je sevdah nešto u krvi, od rođenja?

-Jeste. Cela moja porodica to njeguje, njegujemo našu kulturu i tradiciju, samim tim i autohtoni muzički izraz koji se veže uz celokupnu tradiciju i kulturu naše domovine, i stoga smo rasli uz sevdah. Naravno, godinama kako sam rasla i razvijala se, počela sam da razumijem o čemu to sevdah govori, priča i uči, pa sam zaista pronašla intelektualne i duhovne vredosti u svom tom skrivenom blagu koje nam je, zaista ostavljeno  u amanet, što bi mi rekli.

 Priča o sazrevanju i uvek drugačijem tumačenju, iznalaženju novih značenja sevdaha, čini mi se, jeste slična onoj situaciji kao kad čitate Bibliju, Kuran, Talmud, pa sve to prvi put prihvatite kao niz lepih misli, drugi put kao istinu, a tek kasnije počinjete da tumačite šta je srž i pravo značenje  te istine. Zanima me: koliko sam u pravu?

-Pa, jeste. Verujem da će neke starije koleginice i kolege u ovom poslu reći da nama mladima treba još mnogo iskustva da bi mogli da osetimo svu tu težinu koju sevdalinke u sebi nose, i interpretativno, i razumevanjem na način koji tumačimo sevdah, i generalno- tradicionalnu muziku. Na neki način, imate preveliku odgovornost, jer je to, zaista nešto što je sveto, nešto što je živilo, i što živi, i imate jednu vrstu odgovornosti da ljudima koji nisu toliko upućeni, ili nikad prije nisu čuli za sevdah. Imate priliku da nešto kažete o tome, i da pjesmom kažete šta sevdah u svojoj sadržini ima, onda je zaista odgovornost prevelika, pogotovo kada nemate dovoljno godina koje nose iskustvo. To zaista uliva jedno strahopoštovanje.

Kad ste pomenuli odgovornost i strahopoštovanje, moram da pitam: kad ste počinjali, nije Vas bilo, možda  strah od velikih imena koja su Vam prethodila u interpetaciji sevdalinki, legendi koje se, kao i svake legende, smatraju i karakterišu kao „neprevaziđene“?

-Mene je i danas strah, ne onaj pravi strah, ali to je jedno ogromno poštovanje prema tim ljudima koji su ostavili neki od magičnih snimaka. To je zlatno vreme sevdaha u kojem su oni delovali, poput Himze, Nade, Zaima…, i to je vreme koje je iznedrilo takve legendarne snimke od kojih i danas učimo, čak neke od njih tek otkrivamo. Imam ogromno poštovanje prema toj generaciji sevdalija, učim od njih, i kada je u pitanju neko poređenje, zaista nemam hrabrosti da se s nekim od njih poredim.

Ova sadašnja, nova popularnost i prihvaćenost  sevdalinki na prostorima bivše Jugoslavije, kojoj je i „Divanhana“ u mnogome doprinela, da li je to nešto od sledećeg: otkrivanje od strane novih generacija koje tek sad počinju da cene neke vrednosti, recidiv nečeg starog probuđen jugonostalgijom, ili je to svevremenska stvar  skrajnuta u onom našem nesrećnom vremenu ratova koju je , jednostavno trebalo izbaciti na površinu?

-Znate kako, i publika, i narod generalno narod se – odgaja. Neću reći da se to bilo uspavalo u toku „nesretnih okolnosti“, nego su se ljudi, što bi mi u Bosni rekli- „zadeverali“ sobom, tako da je na Balkanu, generalno situacija bila takva. Evo, danas imate ekonomsku situaciju da ljudima nije do muzike, ali kada se pomene tradicionalna pjesma ovih prostora, kao na primer: vranjanske pjesma iz Srbije, makedonska pjesma, koja ima svoju težinu, sevdalinka u Bosni i Hercegovini, na neki način- to je spona između naroda koji žive na prostorima ex Jugoslavije. Kažem: ako nas je politika razdvojila, muzika nas, zaista spaja. I, treba da nas spaja!

Budući da se bend „Divanhana“ našao na muzičkoj akademiji, Vi ste takođe iz te priče?

-Ne, ja nisam završila muzičku akademiju. Imam minimalno muzičko obrazovanje. Muzikom sam se, kao djevojčica bavila isključivo iz ljubavi, jer nisam bila talentirana za neke sportove, tako da je muzika bila nešto što je ispunjavalo moje vrijeme, pored školskih obaveza. Inače, završila sam ekonomiju, tako da sam eto: ekonomista u svijetu muzike, tako da: zaista je muzika velika ljubav, i to srcem radim, pogotovo ako se bavite tradicionalnom muzikom koju morate srcem iznositi, a to je jedini pravi put, bez obzira da li je specijalizirate.

Planovi, što se tiče „Divanhane“?

-Još uvek traje pomotivna turneja našeg albuma „Zukva“ koji će se nastaviti, jer uporedo radimo bosanskohercegovačku i evropsku turneju koja se nastavlja koncertom sredinom meseca u Istanbulu. Uporedu s tim teku planovi za realizaciju DVD Live albuma, i to će biti prvi live album u karijeri „Divanhane“. Osim toga, radimo i jedan dokumentarni film sa jednom velikom regionalnom TV kućom, tako da: na jesen nas zaista očekuje mnogo aktivnosti.

M.Nikolić