Profesor Pinjo i „ulica“ sa njegovim imenom (VIDEO)

MAČKAT – Na imanju penzionisanog profesora fizičkog vaspitanja, Milomira Šopalovića Pinja, nalazi se tabla sa nazivom „ulice“ simbolično nazvane po njemu. Inicijatori ove ideje bili su njegovi rođaci jer je, prema njihovom mišljenju, ovaj profesor zaslužio to priznanje još za života.

Profesor Šopalović čitav radni vek proveo je u službi sporta i fizičkog vaspitanja. Osim što je bio profesor fizičke kulture, uglavnom u „Srednjoj ugostiteljsko-turističkoj školi“ u Čajetini, radio je i kao instruktor plivanja i skijanja, trener mladih fudbalera, instruktor na programu mršavljenja u „Čigoti“ i kao animator. Smatra da je posao profesora fizičke kulture neka vrsta misije.

„Svako treba da radi ono što ga čini srećnim. Meni je posao davao ozarena lica dece na kraju časa, tako da smo praktično jedva čekali novo druženje“, kaže profesor Šopalović.

Kao rezultat na koji je posebno ponosan ističe polovinu osamdesetih i plasman sa pionirima FK Zlatibor u borbu za titulu prvaka Srbije, gde su u dve utakmice poraženi od Crvene zvezde. S obzirom na to da je osim fudbala voleo i košarku njegov nadimak u vezi je sa oba sporta.

„Valjda sam bio nekome simpatičan, pa sam dobio nadimak Pino po nekadašnjem košarkašu Zadra, Josipu Pinu Đerđi, a to slovo „nj“ dodatno je kako bi sve zvučalo fudbalski, brazilski. Tako se došlo do nadimka Pinjo, koji nosim i danas“, dodaje on.

Dobijanje ulice predstavlja priznanje od strane rođaka, s tim da ipak nisu bili u mogućnosti da zaista imenuju jednu od zvaničnih ulica, pa su simbolično tablu postavili pored staze u njegovom dvorištu.

„On je avangarda ovog mesta. On je prvi krenuo u selu da se ozbiljno bavi sportom. Dođe u Beograd da studira DIF i bez problema igra za Grafičar u Srpskoj ligi“, kaže njegov rođak Dragan Šopalović.

Sportski duh i aktivni pristup životu ogledaju se i u tome što se profesor ni u penzionesrkim danima ne predaje dokolici.

„Održavamo imanja nekolicini ljudi u selu, pre svega kosimo. Tata jeste u penziji, ali je itekako aktivan i vitalan“, kaže Milomirov sin, Sava Šopalović.

I pored toga što je uvek radio sa decom koja su se bavila sportom, profesor uz žaljenje ističe da je i tokom svog radnog veka primetio da je sve manje fizički aktivne dece, što je njemu kao detetu sa sela čija kuća je pored igrališta, neobjašnjivo.

„Roditelji zabranjuju deci da se penju na drveće, odstranjuju od njih prirodne motoričke veštine, a deca se druže u virtuelnom svetu, gde su u kontaktu ko zna sa kim, umesto da su na livadi ili igralištu. Kada smo se družili napolju svaki član porodice je znao gde smo“, dodaje profesor.

Ističe da mu je ispraćaj u penziju, koji su mu priredili svi učenici i celokupan tadašnji kolektiv škole, predstavljao jedan od najemotivnijih dana u životu. Igrom slučaja, u penziju je otišao dan pre svog rođendana, koji je inače 27. januara.