Poetika Igora Vuka Torbice (VIDEO)

UŽICE – U okviru pratećeg programa 26. JPF na Maloj sceni užičkog pozorišta održana je tribina „Poetika Igora Vuka Torbice“.

„Igor Vuk Torbica je kao mlad čovek napravio silan proboj na pozorišnu scenu, ne samo u Srbiji, nego i u drugim zemljama u regionu. Ne bez razloga, on je prethodnih godina bio čest gost na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu. Kada gledam njegove predstave, vidim da se radi o briljantnoj scenskoj rediteljskoj inteligenciji, što bi u Zagrebu rekli „mogao je da istovremeno u zraku drži pet loptica“ i to je radio maestralno. Kao novinar sam se sa Igorom često susretao i ono što sam lično doživeo je da je bio jako principijelan. Nije pravio kompromise. Video sam kako kao stariji brat pokušava da „podigne“ ljude na sceni. Bilo mu je važno da se ljudi trude, a ako to rade, on će pomoći. Nije podnosio da se ne trude. Od briljantnog držanja loptica u vazduhu i pravljenja čarolija od predstave do jako empatičnog čoveka… po tome ću ga pamtiti“, rekao je Bojan Munjin, novinar, pozorišni kritičar, selektor 26. JPF.

Radivoje Dinulović, scenograf, koji je veliki broj svojih predavanja posvetio upravo poetici Igora Vuka Torbice, prisetio se da je njegov prvi susret sa njim bio na FDU, kada je čuo da se priča kako je jedan student pobedio svoje profesore na nekom festivalu.
„Čitav Beograd je brujao o tome, a moram priznati da je meni bilo malo iritantno, činilo mi se ishitreno. To je bio subjektivan doživljaj, nakon čega sam pogledao „Razbijeni krčag“ i nije me ushitila, ali sam jasno video da se radi o čoveku koji ima vrlo izražen odnos prema prostoru. Posle toga, ovde u Užicu sam gledao dve predstave- Hinkemana i Priče iz bečke šume i shvatio da je to čovek čije predstave želim da gledam. Moj osećaj je bio da je to reditelj koji bi, bez sumnje, mogao sam da radi scenografiju i smatrao sam veoma značajnim to što ne radi. On je apsolutno vladao scenskim sredstvima u svim domenima i načinom na koji komponuje scensku situaciju. Imao sam osećaj i imam i danas da su tu potpuno ravnopravni- zvuk, svetlo prostor, mizanscen.. da je to vrlo precizno građena struktura“, istakao je Dinulović..

Alisa Stojanović, profesor na FDU podelila je svoja sećanja na Igora Vuka Torbicu kao studenta.
„Njegovo oko je bilo filmsko, polazi od filsmkog kadra. Od trenutka kada sam prepoznala kako razmišlja, veoma lako smo komunicirali. Bio je jako popularan na Akademiji, voleli su ga, imao je nešto lidersko u sebi, o njemu se pričalo. Međutim, njegov uspeh je nastao kada je hteo da napusti Akademiju, na kraju druge godine. Zadavala sam ko će koji žanr da radi i njemu dala komediju. Shvatila sam da je veoma melanholičan u izrazu, ali da jako reaguje na humor svojih kolega, bio je vrlo duhovit. Bilo mu je naređeno da radi komički žanr, a on je rekao da napušta Akademiju. Nakon toga se pojavio i napravio „Pokojnika“. Slučajno se desilo da smo ispit izveli u Ateljeu 212, posle čega su nas zvali sa JDP, a mi smo rado otišli i kod njih. Rešili su da zadrže predstavu na repertoaru i tako je počela njegova slava, na trećoj godini, kada je prvi put izašao u javnost. On je svoj stil i poetiku gradio veoma dosledno. Od „Pokojnika“ ka ovamo, u svakoj predstavi možete naći neki zajednički jezik. Zanimalo ga je lomljenje i mešanje žanrova, pa u svakoj njegovoj predstavi imate nagli preokret u drugi žanr, za koji ne znate kako se dogodio. Zapravo, njegove predstave jako liče na njega. Bio je jako komplikovana, kompleksna ličnost“, rekla je Stojanovićeva.

Glumac Aleksandar Radulović, jedan je od onih koji je imao priliku da sarađuje sa Igorom Vukom Torbicom.
„Kao glumac i umetnički direktor kažem da je dogovor koji smo postigli jedan od najlakših pregovora ikada. Kada mi se javio za saradnju u novembru, na kraju budžetske godine, morao sam da ga odbijem. Te noći oka sklopio nisam. Zvao sam ga odmah, narednog jutra i pitao da sačeka novu kalendarsku, budžetsku godinu. Za pet minuta smo se sve dogovorili. Reditelj koji je bio i ostaće veliki. Kada igramo, čujemo ga u sali- takav je trag ostavio“,ističe Radulović.

Glumica Mia Biondić bila je prisutna video linkom. „Radi se o prijatelju, pa je moj doživljaj lišen fascinacije. Kad je neko tvoj, srećan si što od njega možeš učiti i rasti, rekla je Mia. Dramaturg Katarina Pejović istakla je da za Igora pozorište nije bilo posao, čak ni poziv. -Pozorište mu je bilo podjednako važno kao život. Ljudi su zato u susretu sa tim znali da osete nelagodu, koja je umela da proizvodi otpor ili kako je on govorio – skrajnutost“,rekla je Biondićeva.
Glumica Hana Selimović, devojka velikog reditelja kome je veče posvećeno, rekla je, između ostalog da kada se nepravde dugo žive počnu da deluju kao neminovnost, sa kojom se mora izaći na kraj.

„Nije tako, nije uvek na nama, sa nekim stvarima se ne treba, ne mora i ne sme izlaziti na kraj. Igor i ja smo kao dve socijalno anksiozne i u principu autistične osobe često ljudima delovali arogantno, pa tako i jedno drugom. Upoznali smo se na fakultetu i četiri godine nismo razgovarali, nismo se javljali jedno drugom. Ipak, otišla sam da pogledam „Pokojnika“ i njegov talenat me je do te mere dirnuo da sam mu prišla i rekla da moram da ga zagrlim… jako se iznenadio. Još jednom se nešto slično desilo, tada sam već bila njegova devojka: gledala sam generalnu probu Hinkemana koja me je do te mere uzbudila da sam grcajući otišla iza scene i dugo plakala. Uplašio se da sam pobegla, jer mi se nije dopalo, a ne želim to da mu kažem. Ti nesporazumi primanja i neprimanja komplimenata govore o velikoj osetljivosti iz koje su proizilazile su najlepše stvari. On je umeo da obujmi različite vrste znanja. Njegovo poznavanje likovnog aspekta umetnosti, literature, filozogije, muzike…bilo je ogromno, a on je sve te stvari koje su obeležavale njegov buran unutrašnji život inkorporirao u jednu eksploziju. Takve su bile njegove predstave“,istakla je Selimovićeva.
Autor: Ana Milošević