„Neki važan čovek“ poslednja takmičarska predstava: „To je bilo vreme ideala, danas toga više nema“ (VIDEO)

UŽICE – Poslednja takmičarska predstava Festivala „Joakim Vujić“ bila je „Neki važan čovek“ po tekstu i u režiji Željka Hubača, NP Timočke krajine „Zoran Radmilović“ Zaječar.

“Shvatili smo da se to vreme neverovatno reflektuje na ovo i da je sve to politička borba zarad političkog ćara“, rekao je Hubač posle predstave.

„Shvatite da je sve jedno veliko pozorište. Ova predstava je pozorište u pozorištu. Time pokušavam da napravim paralelu sa ovim vremenom i da pokažem da postoji jasna distanca prema istorijskom periodu. Pokazujem da je ona komentar na ovo vreme, odatle i uvodni song, koji govori o našoj prevrtljivosti.”

Dejan Cicmilović, glumac, istakao je da je zahvalan Hubaču što je napisao ovaj monolog koji sublimira tragediju srpskog naroda u tom vremenskom periodu.

„To uopšte nije jednostavno i to mogu samo dramski pisci koji poseduju talenat i kvalitet. Veliko mi je zadovoljstvo što sam učestvovao u predstavi i ovaj monolog izgovorio. Pokušao sam da sva svoja glumačka sredstva usredsredim tako da iznesem tragediju tog čoveka, molbu, potrebu, naređenje.”

Miloš Tanasković, glumac ističe da je „to bilo vreme ideala, a da danas toga više nema“.

„Danas se u politiku ulazi iz čistog interesa, a tada su ljudi ulazili zbog ideje. Međutim, kada prvi put napravite kompromis, što je on uradio, postajete političar i to postaje posao, a ne ideal. Bilo mi je važno da razumem politiku, jer živimo tu gde živimo. Sad naravno razumem neke ljude, a neki su mi i dalje gadni, i ostaće.”

Ivan Ninčić, glumac, tumačio je ulogu kralja Milana.

“Prilagođavali smo tekst tako da ga što više približimo našim karakterima. Trudio sam se da smanjim svoj bas, bariton. Nadam se da sam uspeo. Velika nam je pomoć bio Aleksandar Milosavljević.

Branislav Mijatović, glumac, objasnio je da „inače nije fan toga da pisci režiraju“.

„Oni ljubomorno čuvaju svoj tekst i vezuju se za nešto što je njima smisleno, dok je u glumačkom izražaju to ponekad opterećujuće. Međutim, Željko na našu sreću nije takav. Svi smo se trudili da ispričamo priču koja je imala isti smer. Niko od kolega nije ljubomorno čuvao svoje replike. Moj lik nije imao neku jasno definisanu biografiju, ali je ona u funkciji događaja koji moramo da ispričamo.”

Ana Bretšnajder, glumica, ocenila je da je žena u ovoj predstavi tu u funkciji „da ispriča mušku priču“.

„To je Željko Hubač tako napisao, ali se onda poigrao zajedno sa Aleksandrom Milosavljevićem i nama i dobili smo nezahvalan zadatak da budemo sve vreme prisutni na sceni. Naše prisustvo je proširilo prostor igre, ali je obrisalo senke nas kao pratilja muškoj priči. Miloš je rekao da se u politiku ne ulazi danas iz ideala. Mislim da su Nikola Pašić i Đorđina ušli u svoju priču iz ljubavi, ali su prepreke dovele do toga da zajedno žrtvuju ono u šta veruju i da moraju da prave kompromise.”

O procesu rada na predstavi govorila je i Nataša Petrović, glumica:

“Željko nam je rekao da reagujemo onako kako bismo lično reagovali na priču, da pratimo. Potrebna je velika koncentracija, ali meni to uopšte nije smetalo. Kako slušam, tako i reagujem, privatno. To je bio dogovor.”

Vladimir Đuričić, direktor NP Timočke krajine, istakao je ulogu muzike u predstavi.

“Treba pomenuti kompozitora Vladu Markovića, koji je divno odradio posao. Za one koji ga ne znaju, to je poznati muzičar i član dueta “Vlade i Bajka”. Ponosim se time što je bio deo tima koji je radio ovu predstavu.”

Okupljenima na Okruglom stolu obratio se i Miloš Latinović, kritičar:

“Drago mi je da sam ponovo imao priliku da gledam ovu predstavu i da se uverim da posle prvog izvođenja nisam bio izvan konteksta da je ovo jedan ozbiljan pozorišni projekat i izuzetan pozorišni doživljaj.”

Svoje utiske podelio je i kritičar Spasoje Ž. Milovanović.

“Posle gledanja premijere i ovog izvođenja imam isti utisak – da je ova predstava više nego uspela. Pričaje dobro ispričana. Međutim, interesantno mi je da se na ovogodišnjem festivalu sve predstave bave istorijom, kao da smo se pogubili u sadašnjosti i nemamo svoj stav ni identitet, pa su nam potrebni autoriteti prošlosti da bismo se ponovo uspostavili kao ličnosti, društvo, država, civilizacija.

Na ovu konstataciju odgovorila je Ivana Nedeljković, glumica i direktorka Puls teatra iz Lazarevca.

“Kad su ovako velike krize, ja se ne bih vratila do Tucovića i Pašića, vratila bih se do antičke Grčke. Možda se treba vratiti tamo gde je sve počelo i proveriti kako je počelo.”