Krojač sa velikim srcem (VIDEO)

UŽICE – Užičanin Mihailo Milivojević, od rođenja ne čuje i ne može da govori. Ali taj hendikep nije ga sprečio da izuči krojački zanat, da igra rukomet i folklor. Dešavalo se da nekim mušterijama i ne naplati to što radi, ali kaže da je bogat čovek jer ima porodicu, decu, unuke, a imaće i naslednika i za šivaćom mašinom.

Mi­ha­i­la ži­vot ni­je ma­zio. Iako gluv uvek se bo­rio i us­pevao da ono što radi – radi najbolje. Zanat je učio od dede i oca koji je takođe bio gluv i seća se da je kao dečak voleo da čita stripove, ali da je deda uvek tražio da nešto skroji ili sašije pa da mu tek onda da novac za strip.

„Deda mu je pokazivao kako da uvuče konac u iglu, i to mi je malo bilo teško“, priseća se Mihailo svojih početaka u krojačkom zanatu, ali je ispoštovao želju oca da ga nasledi na poslu.

Uvek na­sme­jan i vedar  za­do­bio je po­što­va­nje sugrađana, pre svega mušterija i već po­la ve­ka je vr­hun­ski maj­stor kro­jač. Seća se i svoje prve mušterije kojoj je morao sam da uzme meru i sašije odelo.

„Bio sam strpljiv probao sam, a deda mi je pokazivao kako da iskrojim i sašijem. Nije mi bilo lako preznojavao sam se“, kroz osmeh se seća Mihailo svog vatrenog krštenja u krojačkom zanatu.

Kaže da se nekada mnogo više šilo. Znalo se kada su proslave – Nova godina, Prvi maj, svadba. Tada je šio i po 100 pantaona mesečno. Danas su to uglavnom prepravke ili komad odeće za stare mušterije.

„Nekadam nije moglo da se kupi i moralo je da se šije. Nosile su se uske pantalone, pa posle zvoncare, a sada se moda opet vraća“, objašnjava Mihailo i dodaje da su oni morali da se prilagođavaju zahtevima mušterija.

Njegov hendikep nije ga sprečio da maksimalno uživa u životu. Vozački ispit položio je 1976. godine. Igrao je folklor, bavio se sportom, a sa rukometnom reprezentacijom gluvih i nagluvih bivše Jugoslavije osoba osvajao je zlatne medalje na olimpijadama u Nemačkoj i Americi. 

„Imao sam 16 godina kada sam počeo da se bavim sportom. Košarku sam tada igrao“, seća se Mihailo tih dana, ali i medalja koje je osvajao sa rukometnom reprezentacijom.

Od  šnajderaja, u kojem mu je povremeno pomagala supruga, izdržavao je porodicu, ali i sada u penzionerskim danima mušterije ga traže. Srećan je jer  je jedna ćerka krenula njegovim stopama. Kaže da za razliku od svog dede nije bio strog učitelj i da je, kao što to očevi rade, razmazio svoje kćeri.

„Veoma mi je drago zbog toga. Veoma sam ponosan, a i unuk Andrej kad dođe na raspust traži da mu pokažem kako da nešto prošije, kako da uvuče konac u iglu“, priča ovaj ponosni suprug, otac i deda koji ne treba da brine za budućnost jer zanat i znanje ostavlja u sigurnim rukama naslednika.

Mihailo svojom kre­a­ti­vnošću, spo­so­bnošću, i po­zi­ti­vnim stavom potvrđuje da kada volite posao koji radite ne postoje prepreke. Ovaj vedri čovek jednostavno ne može da vas ostavi ravnodušnim, njegov optimizam i energija su zarazni i teraju vas da na život gledate uvek sa vedrije strane.