Intervju Đorđe Stevanović: Malina je izgradila zapadnu Srbiju

POŽEGA-Zašto se svake godine bune malinari? Nedavno je naš kolumnista Dimitrije Boarov u svojoj kolumni napisao da njihove stalne žalopojke i zahtevi za državnom intervencijom postaju “sumnjivi”, tj. da sve veći broj ljudi misli da oni samo traže privilegije. Šta je istina o proizvodnim problemima malinara – odgovor na to pitanje potražili smo od Đorđa Stevanovića, starog i iskusnog poljoprivrednika, jedno vreme (2010-2016) direktora Budimke iz Požege, koji danas uglavnom živi od maline koju gaji na jednom hektaru – pod plastenicima.

“Pedesetih godina prošlog veka dođe u zapadnu Srbiju malina i opsta do današnjih dana. Traje i dalje zato što je profitna stopa na ovoj voćnoj vrsti visoka. Ta čudna voćka izgradila je zapadnu Srbiju, sazidala mnoge velelepne građevine po selima, napunila dvorišta mehanizacijom i automobilima. Na kraju, od devedesetih godina napravila je i hiljade hladnjača, manjih, srednjih i velikih. Odškolovala je malina hiljade đaka i studenata. Mnogi su zahvaljujući malini tokom studija u Beogradu živeli u stanovima kupljenim od maline i nisu morali živeti po studentskim domovima ili iznajmljenim stanovima. Ta ista malina pokupovala je hiljade stanova širom Srbije” – tako Stevanović započinje svoju priču o malinarstvu u Srbiji, ali šta je bilo posle tih “zlatnih vremena”.

Kako se situacija razvijala posle 2000. godine?

Za to vreme najpre je karakteristično da su u zapadnu Srbiju počele da dolaze multinacionalne kompanije. Za dolazak na naše tržište nisu tražili subvencije države. Odluka je bila isključivo vođena profitom i profitnom stopom. A malina je, činjenice govore, najprofitabilniji poljoprivredni proizvod u kontinuitetu 70 godina. Još nešto bih hteo da naglasim. Ovaj dolazak stranih kompanija svi proizvođači su priželjkivali jer su gajili nerealna očekivanja da će njihovim dolaskom otkupna cena maline porasti. Ta očekivanja se, međutim, nisu ostvarila. Konkurencija je postala još žešća i tržišni kriterijumi funkcionišu i kod nas kao i svuda na kugli zemaljskoj.

Šta to znači?

To znači da je cenu maline u otkupu, kao i svih godina do danas, određivala cena na svetskom tržištu, što znači da je bila određena ponudom i tražnjom. Previše maline – niža otkupna cena, malo maline – viša otkupna cena. Prosečna otkupna cena na desetogodišnjem nivou svakom iole ozbiljnom proizvođaču donosila je i solidan profit.

A danas?

Donosi ga i danas. Očekivanja nekih proizvođača su nerealna i insistiranje samo na otkupnoj ceni sasvim je pogrešno. Cena je samo jedan od faktora koji opredeljuju ljude da se bave ovim poslom, i to na našim prostorima tako funkcioniše mnogo godina. A u suštini, postoji mnogo faktora koji bi trebalo da opredeljuju proizvođače da se bave ili ne bave ovim poslom. Otkupna cena maline odlična je na dugi rok. To potvrđuje i činjenica da se podižu novi zasadi u čitavoj Srbiji, Kosovu, Bosni i iz dana u dan u okruženju imamo sve veće količine maline i sve ozbiljnije proizvođače. Pored toga, zasadi se šire u Poljskoj, Mađarskoj, Bugarskoj… Značajne količine maline na svetskom tržištu dolaze i iz Meksika, Ukrajine, Belorusije…

Oni koji se bune govore o monopolu hladnjačara.

Nema monopola, nema dogovora, cenu uglavnom određuje odnos ponude i tražnje. Proizvođači uvećanje svog profita moraju tražiti ne u višoj ceni već u u sprovođenju agrotehničkih mera na uvećanju prinosa po jedinici površine, u novim sortama, kvalitetnom sadnom materijalu, podizanju protivgradnih mreža i izgradnjom plastenika tunelskog tipa zbog čestih elementarnih nepogoda kao što su grad, oluje, poplave… Moraju se zasadi osiguravati.

Šta bi za proizvođače dalo najbolje efekte?

Najbolji efekat za domaćinstvo koje proizvodi malinu dobija se kada se poveća prinos po jedinici površine. On je danas u Srbiji oko 7,5 tona po hektaru, i to je poražavajuća činjenica. Povećanje prinosa po jedinici površine svima u lancu od njive do hladnjače obezbeđuje povećane prihode, a zemlji Srbiji povećanje izvoza, koji bi umesto 240 miliona evra mogao biti 300 miliona evra. Kada ovom poslu budemo prišli multidisciplinarno, pritisak na otkupnu cenu će nestati.

Kakvo je vaše mišljenje o ceni koju proizvođači dobijaju poslednjih godina?

Kada se vratimo na 2016. godinu, u kojoj je otkupna cena bila previsoka, tj oko dva evra, onda svaka pomisao na nižu cenu postane ravna katastrofi. U 2017. godini otkupna cena je i pored očekivanih 100 dinara po kilogramu između 140 i 160 dinara, što je, tvrdim, odlična cena za sve učesnike u ovom lancu proizvodnje, pa i za “primarne proizvođače”.

Šta mislite o ceni u ovoj godini?

Tržišna kretanja u 2018. godini odredila su akontnu cenu od oko 125 dinara za kilogram maline. Ona je, međutim, postala neodrživa jer su elementarne nepogode uzele danak, pa se cena formirala na svega 40 ili 60 dinara. Borba za otkupnu cenu nestala je i počela je borba da se malina samo primi u bilo koju hladnjaču jer je bila veoma lošeg kvaliteta. Bilo je i nekoliko dana kada malina nije primana jer nije bilo prazne ambalaže. U tim danima niko nije ni razmišljao o ceni. Mnogi su se uverili da je previše faktora koji određuju otkupnu cenu maline, ali se dalje ne razmišlja na pravi način o ovoj proizvodnji. A krajnje je vreme.

Šta bi po vašem mišljenju bio recept za tržišni uspeh?

Bolju cenu maline proizvođačima može doneti proizvodnja novih sorti maline, koje se mogu ponuditi svetskom tržištu u svežem stanju. Njihova strategija mora da bude okrenuta ka svetskom tržištu. A da bi do njega došli moraju se povezivati jer sami, pojedinačno, to ne mogu da izvedu. Kooperative, zadruge, udruženja, naziv je nebitan, samo treba biti prisutan na tržištu svežeg voća i osvajati ga iz dana u dan. Uradimo li ovaj iskorak na svetskom tržištu, sačuvali bismo malinu da daje visok profit i narednih bar pedeset godina.

Novi magazin