Infodemija došla sa pandemijom korona virusa

SRBIJA – Više od polovine građana Srbije, prema istraživanjima CeSID-a, se o pandemiji informiše na veb stranicama državnih institucija, oko 50 odsto se redovno informiše preko televizije i društvenih mreža, a oko trećine ispitanika smatra da državne institucije unose paniku i nervozu, rekla je odgovorna urednica jutarnjeg programa Radija Beograd 1 Nataša Raketić za portal ZOOM naglašavajući da je jedna od osnovnih karakteristika medijske pismenosti proveravanje izvora. O medijskoj pismenosti se više govori od kada je zajedno sa pandemijom Kovida 19 proglašena i infodemija – širenje ogromnog broja informacija o korona virusu od kojih većina potiče iz neproverenih izvora.

Medijska pismenost je skup veština koje nam pomažu da prepoznamo dezinformacije, lažne vesti, propagandu i da imamo kritički stav o informacijama koje dolaze do nas, a ne samo da ih uzmemo zdravo za gotovo. Razvoj tehnologija, posebno interneta i servisa koje nudi, omogućio je širenje informacija velikom brzinom i u velikom broju.

„O medijskoj pismenosti se dosta govori u poslednjih godinu i po dana, od kada je zajedno sa pandemijom Kovida 19 proglašena i infodemija, odnosno širenje ogromnog broja informacija u vezi sa virusom korona, od kojih veliki broj nije tačan i potiče iz neproverenih izvora. Međutim, medijska pismenost je prisutna još od druge polovine 20. veka. Postmodernizam je doneo drugačije poimanje istine, mediji su počeli da interpretiraju stvarnost, a publika da tu stvarnost razume više na bazi iskustva i osećaja, a manje na bazi znanja i činjenica. S obzirom na to da su raznim informacijama izloženi svi, od dece do najstarijih građana, važno je uvesti medijsko obrazovanje od najranijeg doba. Mladi su najčešći korisnici društvenih mreža, a one su, s druge strane, najveći generatori netačnih i neproverenih informacija, pa odatle i potreba da se, posebno kod mladih, razvijaju veština prepoznavanja, razumevanja, analize i tumačenja medijskih sadržaja“, kaže Raketić.

Može li se nečim izmeriti i ako može kolika je medijska pismenost građana Srbije i Zlatiborskog okruga, naročito u vreme pandemije? 

„Medijska pismenost se meri indeksom do koga se dolazi analizom više kriterijuma. Konkretno, to je snalaženje u medijskom okruženju, proveravanje izvora, koliko su građani svesni mogućnosti da neka informacija nije tačna, da je plasirana sa određenom namerom, da propagira, obmane, nametne drugačije mišljenje… Imajući to u vidu, indeks medijske pismenost u Srbiji u prošloj godini bio je 3,91 na skali do 6 i to je nešto niža vrednost u odnosu na 2019. godinu kada je bio 4,07. Konkretne podatke o tome kako su se prošle godine informisali građani Zlatiborskog okruga nemam, ali postoji nekoliko relevantnih istraživanja koja su radili u CeSID-u i na FPN-u. Zanimljivo je da se više od polovine građana Srbije o pandemiji informiše na veb stranicama državnih institucija, a oko 50 odsto se redovno informiše preko televizije i društvenih mreža. Ono što je mene u tim istraživanjima zanimalo je poverenje publike. Ono se može posmatrati iz dva ugla – kroz poverenje u medije koji objavljuje informacije i kroz poverenje u izvore informacija,  odnosno ko je nešto izjavio. Oko trećine ispitanika smatra da državne institucije unose paniku i nervozu, oko petine veruje da u prvom planu moraju da budu lekari, a ne političari“, kaže Raketić i dodaje da su kriterijumi na osnovu kojih se može meriti njihov kredibilitet poštenje, nepristranost, objavljivanje cele priče, poštovanje privatnosti, vođenje računa o interesima zajednice, razlikovanje činjenice od komentara, uređivačka politika i obučenost novinara.

Koji mediji su se pokazali kao najefikasniji u izveštavanju o korona virusu, kome su građani najviše verovali i koga su najlakše razumeli?

„Sva istraživanja su pokazala da je u kriznim situacijama, a pandemija Kovida 19 to jeste, najveće poverenje u tradicionalne medije – radio, štampu, tv, a najmanje u društvene mreže. Prema istraživanju Centra za medijska istraživanja Fakulteta političkih nauka u Beogradu, opšte poverenje u vesti je izrazito nisko i samo petina ispitanika se slaže sa izjavom da se u većini slučajeva može verovati vestima. Ipak, ljudi uspevaju da nađu informacije kojima veruju, jer, bez obzira na visok opšti nivo nepoverenja, skoro polovina – 48 odsto veruje vestima koje prati. U Evropskoj uniji, prema istraživanju Evropske radio-difuzne unije, građani najmanje veruju društvenim mrežama – 85 procenata. U kriznim situacijama posebno važnu ulogu imaju javni medijski servisi, pa je tako tokom 2020. protok informacija na sajtovima javnih medijskih servisa porastao 2,7 puta jer se povećalo i poverenje u njih. Prema istraživanju Evropske radio-difuzne unije, radio i televizija su i u 2020. bili mediji kojima se najviše veruje – 73 odsto. Već sam rekla da se ne može govoriti o isključivoj odgovornosti medija za tačnost informacija već i onih aktera na javnoj sceni koje određene izjave daju. Zbog broja emitovanih informacija jasno je da je najviše netačnih vesti bilo na medijima, ali odmah iza su korisnici društvenih mreža iza kojih najčešće ne znamo ko stoji, to su nepoznati građani koji su dezinformacije delili putem platformi za umrežavanje ili aplikacija za razmenu poruka. Takođe, izvori dezinformacija često si i influenseri, biznismeni, novinari, političari, članovi Kriznog štaba i lekari koji nisu članovi Kriznog štaba. Drugim rečima, izvor dezinformacija mogu biti svi koji učestvuju u javnom životu bilo na tradicionalnim ili online medijima“.

Jesu li regionalne televizije i lokalne radio stanice imale važnu ulogu u informisanju građana o korona virusu ili su glavnu ulogu ipak imali nacionalni mediji?

„Lokalni mediji imaju značajnu ulogu u informisanju javnosti, iako će neko pomisliti da to nije slučaj u eri popularnosti društvenih mreža, muzičkih i news agregatora. Međutim, treba imati u vidu, da Javni medijski servis nije u mogućnosti, a to nije ni njegova uloga, da izveštava o krajnje lokalnim temama i podacima (npr. koliko bi vremena trebalo u vestima da spiker pročita podatke o epidemijskoj situaciji u svakom gradu ponaosob ili brojeve telefona u kovid ambulantama). Dakle, javni medijski servisi daju informacije od opšteg interesa za sve stanvonike Srbije ili pokrajine, a lokalni mediji postaju medijski servisi svojih zajednica i njihova uloga je veoma značajna kao spona između zvaničnih institucija i građana. Lokalni mediji u Srbiji godinama muku muče sa finansiranjem. Imaju malo zaposlenih i program je uglavnom sveden na vesti i muziku. Uverena sam da bi imali mnogo više publike kada bi imali resurse da proizvode više svog medijskog sadržaja, da se bave lokalnim temama. Rojtersov Institut za novinarstvo objavio je u poslednjem izveštaju da je sve više  ljudi spremno da plaća lokalne vesti u digitalnom obliku. Nesporno je da se lokalni mediji suočavaju sa brojnim izazovima, među kojima su najizraženiji finansijski i konkurencija na internetu. Dok se lokalni radio i televizija još uvek solidno drže u toj medijskoj utakmici, najteže je lokalnim novinama koje svoju budućnost traže na internetu“.

Koji faktori utiču na tumačenje medijskih poruka? Da li su to uzrast, nivo obrazovanja, pol, pripadnost određenoj klasi…?

„Suština medijske pismenosti treba da bude razumevanje poruka koje mediji šalju. Medijske poruke predstavljaju stvarnost, ali nisu stvarnost same po sebi. Zašto je to tako? Zato što od stvarnog dogadjaja do njegovog predstavljanja javnosti postoji selekcija informacija od strane uredničkog tima, zatim montaža, odnosno, odabir koji će se kadrovi naći u prilogu, zatim selekcija informacija koje će biti iskorišćene, način na koji su povezane u celinu, medij na kome su emitovane, kontekst u koji su stavljene, ko je izvor informacije… Svaka medijska poruka ima svoj cilj: da informiše ili da proizvede strah, sugeriše određene stavove, da na značaju… Medijska pismenost treba da doprinese adekvatnom razumevanju i tumačenju medijske poruke koja je složena forma. Čini je sadržaj i, u zavisnosti od medija, slika, govor, zvuk, stilske figure u rečenicama, tišina… Svaki ovaj element ima neku ulogu u kreiranju poruke i davanja značenja. Medijske poruke su ideološki obojene i ne doživaljamo ih svi na isti način, a posebno su specifične poruke u situacijama kakva je pandemija Kovida 19, u kojoj je ugroženo zdravlje čitavog stanovništva na planeti. Publika u tim situacijama poruke dominantno tumači na nivou emocija, a ne razuma. To je očekivano, jer kada je ugroženo zdravlje, dominiraju strah, uznemirenost, depresija i to su emocije koje značajno utiču na razumevanje medijskih poruka. Otuda je medijska pismenost još važnija, kako bi pojedinca ojačala da ne podlegne teorijama zavere, lažnim vestima, neproverenim ili manipulativnim vestima. Značajan faktor u razumevanju medijskih poruka je i lično iskustvo, uzrast, rod, obrazovna struktura, vaspitanje“.

Postoji li razlika u obliku medija i da li su neki mediji prijemčiviji?

„Kada je reč o starosnim grupama, televiziji više veruju stariji građani i žene, dok društvenim mrežama više veruje mlađa populacija. Inače, društvene mreže su, prema istraživanjima, bile najviše korišćen medij prošle godine, sledi televizija, dok je radio doživeo najveći pad u odnosu na rezultate istraživanja 2019. Mnoga istraživanja o publici i njihovim medijskim navikama ne obuhvataju decu, koja su od najranije dobi upućena na medije kao što su televizija i internet. Bilo bi interesantno videti kakvi su efekti projekta “Moja škola” na RTS-u koji je imao važnu ulogu u edukaciji tokom epidemije i perioda kad su škole bile na online režimu nastave. U svakom slučaju, zahvaljujući internetu i mobilnim telefonima, javnosti su lako dostupni svi mediji i za sve važe ista pravila kada je reč o tumačenju medijskih poruka i poverenju“.

Koje grupe primalaca poruka su se pokazale kao medijski najpismenije, a koje su sklone da usvajaju informacije bez kritičkog razmišljanja?

„Svaki medij ima svoju ciljnu grupu kojoj se obraća, Medijska pismenost trebalo bi da bude univerzalna stvar. Veštine prepoznavanja relevantnih vesti i izvora važne su i za decu i za odrasle, i za muškarce i za žene, za obrazovane i neobrazovane, gledaoce, slušaoce, čitaoce… Moje višedecenijsko novinarsko iskustvo pokazuje da nema potpuno pouzdanog izvora informacija, sve treba proveriti u najmanje dva izvora. Osim medija, odgovornost ima i onaj ko daje neku izjavu. U svakom slučaju, pokazalo se da publika dezinformacije ili spinovanje prepoznaje intuitivno, na osnovu osećaja i ličnog iskustva ili racionalno – na osnovu obrazovanja i opšte informisanosti. Na istom principu zasniva i poverenje u izvor informacije, iako je taj izvor na društvenim mrežama nekada jako teško utvrditi“.

Dokle je odgovornost medija za medijsku pismenost, a koliko su odgovorni društvo, roditelji, škola i da li bi medijska pismenost mogla postati predmet deo nastavnog programa?

„Nisu samo građani, publika oni koji bi trebalo da poseduju veštine medijske pismenosti. Isto važi i za novinare, jer oni treba da budu prva brana protoka lažnih i neproverenih informacija. First Draft Newsproject je još u vreme epidemije svinjskog gripa 2009. godine objavio preporuke za borbu protiv dezinformacija na mreži, koje su značajne za izveštavanje u osetljivim situacijama za zdravlje ljudi. One važe i za aktuelni trenutak i informacije u vezi sa Kovidom 19. Novinari bi trebalo da izbegavaju senzacionalizam koji može izazvati strah i paniku, da izbegavaju nagađanja o najgorim mogućim scenarijima, zatim bi trebalo da se fokusiraju na konkretne činjenice iz zvaničnih izvora kako bi ljudi imali osećaj da je situacija pod kontrolom, da razgovaraju sa više izvora i provere informacije, da analiziraju teme, navode izvor podataka i kontekst. Što se tiče roditelja, medijska pismenost bi trebalo da je deo vaspitanja dece, pre svega o ponašanju na društvenim mrežama, privatnosti, prepoznavanju opasnih i uznemirujućih sadržaja. I škole svakako mogu da pomognu, pre svega mladima, da savladaju internet alatke koje će im pomoći da prepoznaju izvor informacija, tačnost navoda… U tom smislu se već ozbiljno radi jer je od pre nekoliko godina u gimnazije i pojedine srednje stručne škole uveden izborni predmet „Jezik, mediji i kultura“, zaključuje Raketić.

Foto: pixabay.com, pcskolarac.info, ckm.rs