„Gledaj me u oči!“ – slogan 30. festivala „Bez prevoda“

UŽICE – Jubilarno 30. izdanje Jugoslovenskog pozorišnog festivala „Bez prevoda“ održaće se od 17. do 22. novembra. Slogan ovogodišnjeg festivala biće „Gledaj me u oči!“, a organizatori ga objašnjavaju kao svojevrsni rezime prethodne tri decenije postojanja.

Učešće na festivalu potvrdile su ekipe teatara iz Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore. U selekciji ovogodišnjeg festivala biće:

„Izuzeti“, „Narodno pozorište Sombor“, Srbija

Đorđe Petrović Izuzeti, režija Mia Knežević, produkcija Narodno pozorište
Sombor, Srbija
Predstava Izuzeti govori o slučaju otetih beba. Roditelji kojima je rečeno da im je
beba umrla, a nikada nisu dobili telo svoga tek rođenog deteta da ga sahrane traže
istinu i pravdu. Da li su njihova deca stvarno umrla ili su prodata i žive negde
druge bez znanja o tome ko su im pravi roditelji i ko je odredio njihovu sudbinu? Ako
je istina da su bebe ukradene onda je reč o zločinu koji je bio moguć zbog toga što
sistem ne sankcioniše bezobzirnu alavost bezosećajnih pojedinaca i ne nudi
zaštitu i zadovoljenje žrtvama. U predstavi Izuzeti likovi su izmišljeni, jer pisca
i rediteljku ne zanima konkretna lična drama već teatarsko predstavljanje razrađenog
mehanizma u koji su uključeni – lekar, policajac, „transporter“, roditelji otete bebe
i oni koji su kupili bebe. Tema je strašna i pogodna da predstava „otkliza“ u
patetiku i melodramu. No, Mia Knežević pristupa mudro i delikatno: radnja
predstave je zasnovana na stvarnim svedočenjima (iako su likovi fikcija),
scenografija je realistična kao i kostim. Glumci pažljivo i neosetno prelaze sa
uživljavanja, na rekonstrukciju događaja, pa na pripovedanje o događaju… Rediteljka i
glumci su učinili prikazani događaji deluju realno, jasno i strašno, ali ne i
patetično. Ljubav prema detetu je jedna od najvećih ljubavi, a krađa beba, ako se zaista
dogodila, je jedan od najvećih nepravdi našeg društva koja je prošla nekažnjeno.

„Razbijeni krčag„, „Narodno pozorište Republike Srpske“, Bosna i Hercegovina

Razbijeni krčag je metafora za izgubljenu nevinost – krčag se razbio zato što je sudija
Adam upao u Evinu sobu i pokuša da je siluje, a zatim pobegao kroz prozor da ne bi
bio uhvaćen. To je podatak koji je za rediteljku važan jer ona pravi predstavu ne
„samo“ o korumpiranosti suda, već i o tome kako je zlostavljanje žena (i generalno
svih slabijih) važna karakteristika korumpirane vlasti. Ova tema je prisutna i u
samom komadu, ali je u predstavi istaknuta uvođenjem skoro nemog lika služavke
Grete (Ana Vinčić). Ova dramaturška intervencija je važna jer „nemi“ lik postaje
metafora potlačenog kome je nasilnik uzeo pravo na glas i samoodbranu – ta
zanemelost se ponavlja kao situacija i u trenucima kada Eva (Tara Jovanović) treba da
svedoči pred sudom.
Vrednost ove predstave je odličan rad sa glumcima rediteljke Tanje Mandić Rigonat.
Odnosi među likovima su tačno postavljeni i dosledno vođeni kroz čitavu predstavu.
Glumac Aleksandar Stojković koji igra sudiju Adama je dobar komičar, ali ni jednog
trenutka ne preteruje u gegovima i „namigivanju“ publici već pažljivo gradi lik
bitange koja prikriva svoje prave namere. Njegovi glavni partneri u otkrivanju –
prikrivanju razbojništva su pisar Liht (Boris Šavija) i Valter, sudski savetnik
(Ljubiša Savanović). Njih trojica pokazuju kako različiti nivoi vlasti zavise jedni
od drugih, ali se i međusobno bore za bolje pozicije: jedni druge svesno pokrivaju,
ili se prave naivni, ili pak otvoreno „kidišu“ na sudiju sa namerom da iz njegove
nevolje izvuku lični profit. Rediteljka nam kroz dobro postavljene odnose među
likovima jasno prikazuje kako vlast manipuliše i zloupotrebljava građane koji
naivno veruju da vlast postoji da bi zaštitila podanike.
Predstava govori o tome da je korupcija viševekovna konstanta ljudske sudbine jer
čovek želi više nego što mu treba i pripada. Isto tako predstava govori o ljubavi
prema drugom biću i ljubavi prema slobodi koju ljudsko biće tera da se svim
raspoloživim sredstvima brani od društva ogrezlog u korupciju.

„Ljubavnice„, „Kamerni teatar 55“, Bosna i Hercegovina

Ljubavnice Elfride Jelinek govori o jednoj važnoj, ali neprijatnoj istini koja se
tiče mnogih žena koje žive u manjim mestima. Onaj ko u malom mestu živi ne zato što
on ili ona to želi, već zato što usled materijalne oskudice ne može sam da bira gde
će živeti suočen je sa velikim preprekama koje ga suštinski onemogućavaju da
unapredi kvalitet svog života. On ili ona ne može da dobije visoko obrazovanje koje
bi mu pomoglo da se uspne na društvenoj lestvici, ona ili ona ne može da pokuša da
u skučenom svetu razvije svoj posao koji bi mu doneo ekonomsku nezavisnost ili svoj
pristup sopstvenom životu. Ovom skučenošću najviše su pogođene žene – jedina
njihova mogućnost je da se udaju da čoveka koji će moći da im omogući bolji život. Ova
razmena živog mesa i kapitalom je tema oštre društvene analize spisateljice
Elfire Jelinek. Ona nam pokazuje na šta su sve žene spremne da bi osvojile i
zadržale željene pozicije i kako tzv. pogrešni izbori učinjeni namah, često zbog
ljubavi, ženu vode u katastrofu. Rediteljka Jovana Tomić precizno i tačno analizira
svoje junakinje, ali ih ne osuđuje već svoje pozorišno ogledalo okreće ka nama,
pitajući nas šta smo mi uradili da devojci iz malog mesta život učinimo boljim i
snošljivijim. Rediteljka, glumci i glumice Kamernog teatra 55 vole svoje likove, ali
istini o njima hrabro gledaju u oči.

„Ućutkivanje Sokrata„, „Bitef teatar“, Srbija i „Centar za kulturu Tivat“, Crna Gora

Predstava Ućutkivanje Sokrata je nastala na osnovu komada Cancelling
Socrates britanskog pisca Hauarda Brentona. Koristeći pomodan izraz kenselovanje za

3
suđenje i ubistvo Sokrata autor nam ukazuje na sličnost između našeg doba i doba
vladavine oligarha nakon poraza Atine u Peloponeskom ratu. Hauard Brenton
pronalazi sličnost u krizi demokratije i u usponu korumpiranih, licemernih i
neobrazovanih individua. Političari i sudije koji bi trebali da se bave očuvanjem
suštine demokratije bave se formom, a javnost traži brza i laka rešenja za
komplikovane probleme.
Kada govorimo o pristupu likovima i samoj radnji komada reditelj Nebojša
Bradić je bio veoma obziran prema tekstu. Brentonov Sokrat je dramski lik koji je
vitalan, smiren i duhovno. Bojan Dimitrijević igra Sokrata kao bosonogog, bradatog,
hristolikog, smirenog mudraca. On zadržava mir i usredsređenost dok njegovi
sagovornici besne jer im postavlja pitanja na koja nemaju odgovor ili se pak ljute na
njega jer ne želi da se spasi trulim kompromisom ili bekstvom iz zatvora. Njegov mir
proizilazi iz toga što on ne želi da provocira sagovornika već je usredsređen na
želju da zna – pitanja koja postavlja drugima služe tome da njemu samom razjasne
dilemu. Njegova unutrašnja drama, koja proizilazi iz ultimativne odluke da traga za
istinom, je jača od spoljnih pritisaka i zato on radije bira smrt nego laž.
Bitef teatar je projektom Ućutkivanje Sokrata dobio efektnu kamernu
predstavu koja korespondira sa zapitanostima savremenog čoveka suočenog sa
neophodnošću odbrane prava na trezveno, kritičko mišljenje u svetu konstantne manipulacije.

„Moje pozorište„, „Atelje 212“, Srbija

Redite lj Boris Liješević pred gledaocima i glumcima postavlja duboko lično pitanje
– šta pozorište, nakon decenija bavljenja ovom umetnošću, znači Boris Liješeviću.
On ovom pitanju ne prilazi onako kako bi uradio istraživač koji pristupa spolja – ne
bavi se važnim tačkama u razvoju sopstvene rediteljske karijere. Njegovo pitanje, ili
bolje reći dilema, ide iznutra – nastoji da rasplete i objasni svoje razloge za
bavljenje pozorištem i njegov lični osećaj prema motivaciji koja ga goni da stvara.
Stekli smo utisak da se Boris Liješević u ovoj predstavi otvara nama u pokušaju da
razume sebe. Ono što smo uspeli da razumemo je da je Boris Liješević čovek koji ima
strastvenu potrebu za pozorištem, da je nežan i emotivan. On je takođe svestan da i u
pozorištu i u životu vreme (pa i neki važni ljudi) prosto nestaju, cure iz našeg
okruženja kao vino iz stare bačve. No iako realno nežan, emotivan čak i nesiguran
Liješević u ovoj predstavi nije slab prema sebi i ne samosažaljeva se – naprotiv! U
ovoj predstavi ima puno momenata autoironije i humora. Glumci mu svojim pristupom
„ulogama“, ili bi tačnije bilo reći situacijama, značajno pomažu da njegova namera
uspe. To je stoga što je svako od njih u svakoj od scena uspeo da dočara jedan
karakterističan gest, pokret, izraz lica koji jasno određuje karakter predstavljene
osobe. Način na koji nam predstavljaju šta je za Borisa umetnost postaje nežan način
da se razume šta je to pozorište danas i ovde. U svetu u kome se vrednosti svakog dana
tumbaju i dovode u pitanje važno je da pozorište postavi pitanje šta je ono samom
sebi to jest umetnicima i nama koji sedimo u sali.

„Heroj nacije„, „Nikšićko pozorište“, Crna Gora

Većina naših novih pozorišnih komada ostanu zaglavljeni u upravničkim fiokama, a
oni koju ipak budu izvedeni veoma retko, ako ikada, dožive drugo izvođenje i umiru
pre nego što su stvarno i zaživeli na sceni. Sudbina komedije apsurda Heroj nacije
Ivana V. Lalića je izuzetak od ovog pravila. Ovaj komad se čini življim danas nego u
vreme praizvedbe. On nas upozorava na neprijatnu istinu da mediji kreiraju našu
predstavu o realnosti, menjaju naš identitet, utiču na međuljudske odnose i određuju
nam sudbinu. Pisac putem komičke radnje otkriva zbog čega je običan čovek skloniji
da veruje onome što mu serviraju na televiziji nego onome što vidi sopstvenim
očima. To je danas, na žalost, još više istina nego u vreme praizvedbe ovog komada.
Možemo li izaći iz te lažne predstave o nama samima? Može li nam pozorište u
tome pomoći? Priroda pozorišta je takva da zahteva da se glumci ovde i sada susretnu
sa publikom i podele iskustvo o onome što je za njih važno. Pozorište je totalna
negacija lažne medijske slike zato što postoji samo ovde i samo sada. Prestanite da
buljite u ekran, izađite napolje, sretnite se sa ljudima, gledajte pozorišnu predstavu
i verujte sopstvenim očima.

„Ove godine nećemo imati ni jednu predstavu iz Republike Hrvatske. Napomenula bih da su predstave iz tri pozorišta (dve iz Zagreba i jedna iz Splita) bile u opticaju. Razlozi njihovog neučešća na JPF-u su zauzeća i tehničke prirode“,navela je u obrazloženju selekcije festivala ovogodišnja selektorka Marina Milivojević Mađarev.