Citrusi i palme u dvorištu Milana iz Bajine Bašte (VIDEO)
BAJINA BAŠTA – Temperature ovog proleća teško da odgovaraju uobičajenim za ovo doba godine. I pored toga, kao i činjenice da područje jugozapadne Srbije ni po čemu ne može da se klimatski poredi sa Mediteranom, Milan Nikolić iz Bajine Bašte uspeva da gaji voće karakteristično za Sredozemlje.
Citrusi su Milanov hobi već dugi niz godina, dok je njegova supruga uglavnom zainteresovana za palme. Vremenom su počeli da gaje još neke vrste mediteranskih biljaka.
„Imamo par vrsti limuna, Budine prste, limonelu, kunkvat, pomorandžu, mandarinu… Meni je najdraža mandarina, koja se najlakše održava i najbolje izdrži zimu, pomorandža je malo zahtevnija“, kaže Milan.
Ističe da nema nikakvog prskanja niti prihrane, s obzirom da biljke ne napadaju bilo kakve bolesti. Pritom, one daju plodove koji su apsolutno jestivi.
„Dobar deo biljaka smo sami proizveli, kada npr. pojedemo pomorandžu, semenku iz nje zasadimo u saksiju. Neke ja kalemim, nekada to uspe, nekada ne. Dobijali smo biljke i na poklon, a za neke sadnice sam išao i po 30 kilometara kako bih ih kupio“, dodaje on.
Biljke su na otvorenom samo tokom leta, a u preostalo doba godine drže ih u prostoriji koju su napravili u tu svrhu.
„Živeli smo u kući bez fasade, a sa zadnje strane smo napravili prostoriju od drveta i stakla za biljke, sa dovoljno svetlosti i grejanja. To nas je koštalo verovatno koliko bi nas koštale dve fasade, ali ljubav prema nečemu jača je od svega“, smatra Milan.
Milan je određenu pažnju posvetio i za sada nepoznatoj sorti crnog grožđa, otkrivenoj u blizini manastira Rača.
„Igrom slučaja sam otkrio stari zasad vinove loze koji datira iz antičkog doba. Slali smo ga na institute u Beogradu i u španskoj La Riohi. Bilo je i predavanje na tu temu u „Srpskoj akademiji nauka i umetnosti“. Grožđe je za sada nepoznato nauci, nema podudaranja ni sa jednom poznatom sortom“, zaključuje Milan.
Kao i svaki hobi, Milan kaže da i ovaj oduzima vreme, ali mu ništa nije teško. Kada biljke postanu isuviše velike za postojeće saksije, uglavnom ih premešta u selo ili ih poklanja, jer presađivanje u zemlju ne dolazi u obzir, pošto im je neophodna makar temperatura od 1 do 7 stepeni iznad nule.
