Srpski krojač sa pariskim iskustvom (VIDEO)

UŽICE – Stari zanatlija, vrsni krojač i pravi profesionalac. To je ukratko osamdesetpetogodišnji (85) Đorđe Jokić, Užičanin koji pravi šajkaču – najpoznatiju srpsku kapu. Ni sam ne zna koliko ih je do sada napravio, a neke su stigle čak i do Australije. Od prvog dana kada je seo za mašinu pa sve do danas Đorđe neumorno radi.  

Šajkaču danas uglavnom viđamo po selima, nose je stariji ljudi, a prodaju se i po vašarima i sajmovima. Najviše je nošena tokom Prvog srpskog ustanka, a od početka 19 do kraja 20 veka bila je deo srpske uniforme.

„Srbi sve manje znaju za šajkaču, a sve više za kineske kape. Dođu da kupe šajkaču, a na glavi im kineske kape. Kad pitam šta će ti onda šajkača kažu kupujem za oca“, počinje svoju priču jedan od malobrojnih užičkih krojača Đorđe Jokić.

Od kada je završio zanat, pa i tokom radnog veka u užičkoj bolnici, Đorđe je šio – kapute, odela, sakoe. Penzionerske dane provodi u maloj radnji praveći šajkače za kulturno umetnička društva. Da bi napravio jednu šajkaču treba mu pola sata bilo da je velika ili mala.

„Pa malu je normalno teže sašiti jer je mali obim i sve ostalo“ , kaže Đorđe.

Seća se Đorđe da je kao četrnaestogodišnjak davne 1949. godine seo za šivaću mašinu. Mlad, željan znanja vredno je učio. Ispit za kalfu položio je 1951. godine kada je sašio prvi sako.

„Trebalo je da se sašije sako muški, kaput, pantalone ili šta ti komisija kaže“, seća se Đorđe vremena provedenog u školi .

Pružila mu se prilika da 1965. godine otputuje u Pariz. Mogao je da tamo ostane i radi, ali nije. Ipak svaki odmor je koristio da ode u Francusku gde je kod jednog Beograđanina nauči sve ono što nije na zanatu.

„Bilo je i toga posebno kada je reč o ženskim kostimima, mantilima. Naučilo se mnogo i uvek se uči u zanatu uvek ima nešto novo“, objašnjava Đorđe.

I danas radi na šivaćoj mašini koju je pre pedesetak godina polovnu kupio u Francuskoj. Vešte ruke ovog vremešnog čoveka i spretnog krojača osim šajkača, šiju i đeneralske šapke, odela, poneki prsluk i čakšire. Svestan je Đorđe da ovaj zanat, kao i mnogi drugi u Srbiji izumiru, jer nema ko da ih radi.

„Oberučke bih prihvatio da mu prenesem znanje, ali niko se ne interesuje“, kaže Đorđe.

Seća se da je na jednom sajmu pored njega bila žena koje je prodavala šajkače, ali malo drugačije pa je rešio da i on proba, da se nađe za svakog ponešto pa su sada u izlogu i malo modernije varijante srpske kape.

You may also like...

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.