„Drugi način“ i Branko Požgajec: Umetnost proizvodi energiju za život (video)

UŽICE – Zagrebački bend „Drugi način“ prvi put u svojoj višedecenijskoj karijeri gostovao je u Užicu 2. septembra, kada je održao koncert u Gkc. Uz svoje poznate, stare stvari, „Drugi način“ je svirao i pesme sa novog albuma „Zgubidan“.

-Nekoliko je razloga koji su nas produžili. Naime, naš prvi gitarista koji je svirao sa nama, preminuo je od posledica moždanog udara, ali je jedna pesma na novom albumu snimljena s njim u postavi. Njegova smrt nas je jako potresla i dovela u situaciju da jedno vreme ne sviramo. Osim toga, u toku snimanja studio u kome smo radili proširivan je za nekakvu veliku kvadraturu, tako da od planiranih tri meseca da se sve to preuredi, sve to na kraju ispalo na više od šest meseci. Treći razlog je taj što smo mi snimali pesmu po pesmu, i nismo dugo prelazili na sledeću stvar, dok nismo bili zadovoljni. Kako mi u ovim godinama više nemamo pravo na pogrešku, toliko smo si dali truda da se vraćamo na miks, na mastering, dok ne budemo sasvim zadovoljni sa svim. Povezujući to sa konstantnim koncertima, jednostavno smo si uzeli vremena da to tako radimo. Naime, mi se više ne moramo dokazivati: nama nije presing hoćemo li za dva meseca izdati album, ili sledeće godine, ali ako već izlazi van dobro je da je napravljen pedantno, da imamo čistu savest. Eto, to je uglavnom bio razlog, ali je to bilo razdoblje u kome smo mi snimali i objavljivali singlove. Četiri kompozicije sa tog albuma su izašle ranije kao najavni singlovi , a tu su bili i spotovi. Poslednja od njih je baš ova naslovna „Zgubidan“, ali smo krenuli od prvog „Hteo bih vratiti“, pa „Jedra za oluju“, i treći: „Ljubav od porculana“, i to sve u intervalima od 6 do 8 meseci, pa se tako vreme i nakupilo. No, vidim da se to tako sada radi i vani:album postaje svojevrsna kompilacija singlova koji su ranije napravili medijski high. Danas je internet strašno područje oglašavanja, i ako si na njem prisutan, ljudi na društvenim mrežama znaju da nešto radiš, da si aktivan, preslušavaju …Kod mnogih izvođača imamo situaciju da je pola albuma već ranije izašlo i preslušalo se na interntetu i slično, tako da na kraju tek izlazi CD.

O razlozima koji su inicirali ceo projekat, Požgajec je rekao:

-Nakupilo se dosta pesama koje smo mi izvodili, i onda smo shvatili da su to kompozicije koje još nismo zabeležili u studiju, pa nas je obilje tog materijala pokrenulo. Dodatna motivacija nam je bila i smrt Davora Senčara, koji je u demo snimcima učestvovao u više od pedeset posto materijala, tako da smo si rekli: „moramo završiti posao koji smo s njim krenuli, on bi to, da je živ uradio s nama, i dužni smo to njemu napraviti“. To nas je dodatno pokrenulo, a album je posvećen Davoru Senčaru i to se vidi na coveru, čoveku koji je od svojih 51 godina života, 20 proveo svirajući s nama u sastavu.

Popularnost koju ste stekli pre više decenija još uvek traje u nesmanjenom obimu, vaše pesme, čak i sa početka karijere, slušaju se  kao da su tek sad napravljene. Budi li to saznanje u Vama neka posebna razmišljanja?

-Mi smo neka vrsta „retkih ptica“, jer bendova naše generacije, a da su još uvek aktivni nema mnogo. Kad pogledate, tu je „Atomsko sklonište“, „Parni valjak“ koji je imao pauzu pa se aktivirao..i nema više..Ovi drugi su svi mlađi, pa recimo Dado Topić nastupa sam, ili sa mladom ekipom. Tako je i vani: nema ih puno i nestaju polako: ili neko odustane, neko se razboli, umre..Izuzetak su „Rolingstonsi“ koju jedno pravo rokersko čudo, a biće da njih rock and roll održava, daje im posebnu energiju.Verovatno je i to ono što nas drži: ne znam da li muzika podmlađuje, ali uz te emocije koje ona budi, očito nam je lakše podnositi sve ovo što nas prati. Naime, u ovim godinama, mi više ne možemo nazad, možemo samo napred. Zavisi koliko nam zdravlje još može dopustiti da sviramo, ali  dok smo na nogama, dok nas služe prsti, ruke.., verujem da ćemo svirati. U umetnosti primećujem jednu stvar: umetnici, bez obzira da li bili slikari, muzičari, glumci, oni to rade dokle mogu! Tu nema nekakvih godina kad moraš otići u penziju. Evo, Leonard Koen-83 godine, puni velike dvorane, ponovo objavio album, daje fenomenalne koncerte..Čovek samo može poželjeti takvu kondiciju koju on ima, i njegovu vitalnost.

Ako pravimo paralelu godina kada ste vi i mnoštvo bendova iz bivše Jugoslavije bili aktivni, imali smo obilje autorskog materijala, toliko hitova da je bilo jako teško odlučiti se i za hit na nosaču zvuka, a da ne govorimo između bendova na jednom prostoru i jednom vremenu, danas to već nije tako: imamo mali broj bendova koji se može nazvati „popularnim“ i još ređe- hitove koji osvajaju neki širi prostor. Diskografije su izumrle, a mladi, čini se-nemaju ni tu vrstu energije koja uzrokuje i sledi inspiraciji ili motivu, i dosta dugo se zadržavaju na sviranju tuđih pesma, obradama,  pre nego izbace nešto svoje. Kako se Vi odnosite prema ovoj situaciji, da li imate nekakav stav, ili tumačenje?

-Slažem se: dakle, pokušavaš svirati tuđe kompozicije kako bi naučio, vidio kako oni to rade, i vidio da li i ti možeš tu izvedbu dovesti na tu razinu.Mi smo krenuli u vreme kada nije bilo disko klubova, nego se išlo na ples, na žive svirke. To su bile takozvane feed grupe, i to je bilo razdoblje šezdesetih i sedamdesetih, kada su već počeli disko klubovi raditi, ali se svirao rok za ples..A dobro je počinjati od tuđih stvari: to je faza kad vi učite. Učiš od svojih uzora, pokušavaš biti Erik Klepton, Rob Plant ili ne znam ko sve, ali dolazi situacija da ukoliko se u tebi probudi kreativni self, kažeš: e , sad bih mogao nešto reći u svoje ime, pokušati napraviti kompoziciju. Najčešće bude problem što kad sviraš covere sviraš najbolja diskrografska ostvarenja pojedinih imena, i automatski si jako visoko postavio lestvicu preko koje treba preskočiti. E, to je užasno teško postići, jer se radi o genijalcima! Sad ostaje jedino moguće: da li možeš imati dovoljno jaku priču da zamenjujući taj repertoar sa svojim, koji moraš učiniti interesantnim i sebi i muzičarima, i prijateljima koji su , uvjetno rečeno- tvoji fanovi, na način da to, pučki rečeno „drži vodu“, u smislu da kažeš: evo, nije me stid ovoga, pa da vidim šta će se desiti! Divna je stvar taj internet da ti možeš ljudima pokazati što ti radiš, pa ćeš preko društvenih mreža, kad to čuju ljudi sa fejsa, twitera itd., pa onda videti njihove reakcije.To je , uvjetno rečeno, „propitivanje tržišta“. Da li će to na kraju završiti na nekakvom izdanju da se zainteresira ozbiljan diskograf, ili će to biti samoizdanje, to je već druga stvar. Recimo, bend S.A.R.S.  je sve stvari prvo objavio na internetu, i tek sad imaju službeno izdanje. Već pre ovog izdanja skupio je fantastičnu publiku koja onda to želi čuti uživo i dolazi na koncerte. To je ono što danas može proizvesti interntet, i što je marketinški uspeh bez daljnjeg. Za sve što danas radiš, to rade velike korporacije. Velike zvezde vani su uglavnom projekti iza kojih stoji gomila ljudi:Ledi Gaga je projekt, isto kao i Bjonse, sve su to koroporacijiski projekti za koje se govori da, navodno plaćaju firmama u Indiji da postavljaju milione klikova i lajkova na internetu. No, u svakom slučaju, internet je još jedna od mogućnosti da upoznaš širu javnost sa onim što radiš, a da pri tome nije bitno odakle si: možeš biti iz džungle stići ćeš do celog sveta, ako je to što radiš interesantno. Internet briše razliku između centra i provincije, možeš živjet na Grenlandu, Centralnoj Africi, ako je to dobro, svugde će se isto reagirat, i to je velika prednost koju mi nismo imali.

Kada sada razmišljate o vremenu koje je iza vas i koje se etiketira kao „zlatne godine“ i u smislu muzike, stila i uslova života, kakva osećanja, s ove distance, imate prema svemu tome?

-Osjećanje da se svijet toliko promenio, da su stasale nove generacije koje imaju drugačiju percepciju svega, pa i muzike, imaju drugačiji pristup svemu. Tempo života je ubrzan, moć koncetracije se smanjila. Psiholozi su otkrili da mladi ljudi mogu zadržat koncentraciju maksimum 6 minuta, a to je, u stvari- trajanje dva spota. Posle toga njihova koncentracija rapidno pada, što znači da žele informaciju koja je sažeta, kratka, jezgrovita, i koja je brzo izrečena. To se vidi i po diskografiji. Na prvom albumu imamo neke kompozicije, a to je bilo to vreme kada su se takve stvari pravile, koje traju 11 minuta, 8 minuta..Danas nitko ne bi zavrtio na radiju tako dugačku pjesmu, jer se ne uklapa u format. Drugo, niko više nema živaca slušat pjesmu koja traje 11 minuta. Čini se da se sve svelo na brzu, blic informaciju: sve što želiš, reci odmah, kao da se stalno, umesto igranja fudbala izvode jedanaesterci! Sve je svedeno na krajnji rezultat.Vidim da se filmovi skraćuju, da je radnja zgusnuta, da je radnja brza, užasno brza, i sve je puno akcije, i takvi filmovi imaju gledanost. Nekakve, hajmo reć’, romantične, lirske priče epske širine , kao recimo „Rat i mir“ , za to više niko nema živaca. Jedina iznimka je , recimo „Gospodar prstenova“, tri filmske epske priče, ali to je toliko superiorno napravljeno, u filmskom smislu, da je prošlo. Pitanje je da li bi neka trilogija ostvarila isti taj uspeh da je drugačije napravljena. Ljudi, jednostavno- imaju manje vremena, i to treba uzeti u obzir, ne samo za muziku, nego za sve.

U postavi „Drugog načina“u Užicu, pored Branka Požgajeca nastupali su: Ernest Vinković, vokal, električna gitara, Mario Domazet, električna gitara, Božo Ilić, bas gitara, Damir Vuk, klavijature, prateći vokal, Mladen Palenkaš, bubnjevi, prateći  vokal. Kao nenajavljen gost  i iznenađenje večeri, na sceni se pojavio i gitarista iz prve postave  originalni Halil Mekić Sos, a kao specijalni gost nastupio je i Užičanin Miloš Milojević, Šomi  iz grupe The Highlanders.

M.Nikolić